Недјеља мироносица се у православном предању празнује на двије недеље након празника Пасхе. Овај спомен припада свијетлом и побједоносном периоду интезивног слављења васкрсења, ономе у коме се непрестано у цркви чује пасхални тропар „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“! Периоду, дакле, који је обојен снажним осјећањем Господњег тријумфа, а потом и нашег, кроз наду да ћемо са њим и сами васкрснути у живот.
Жене мироносице се у проповиједима, химнама, и уопште у саборном сјећању Цркве углавном доживаљавају као свједокиње Христовог васкрсења, као оне које су се сусреле са чињеницом празног гроба, одваљеног камена и са појавом анђела. Па онда „посвједочиле“ истину urbi et orbi!
Јеванђеља помињу Марију Магдалину и „другу Марију“ (Мт 28, 1), те Марију Магдалину, Марију „Јаковљеву“ и Саломију (Мк 16, 1), Марију Магдалину, Јовану и Марију „Јаковљеву“ (Лк 24, 10), и на крају, Јованово јеванђеље помиње само Магдалину (Јн 20, 1).
Спомен Недјеље мироносица, како у јеванђељу тога дана, тако и у тропарима који се пјевају укључује и сјећање на Јосифа из Ариматеје, тајног ученика, члана Синедриона, богатог човјека, „доброг и праведног“, „који и сам царство Божије чекаше“ итд, али који се бојао „Јудеја“, па из тог разлога био сакривени/тихи ученик, који од Пилата добија дозволу да Исуса скине са крста и за чију сахрану уступа свој нови гроб. Њега помињу сва четири јеванђеља (Мт 27, 57; Мк15, 42; Лк 23, 50 и Јн 20, 38, додајући и Никодима, кога други не спомињу). Јосиф је лик који се не појављује раније у јеванђељима, као ни касније, приликом јаваљања васкрслог Христа, и о њему, барем на основу текста Новог Завјета, јако мало знамо. Веома је плодна фигура за даљња размишљања о карактеру тајности учеништва, могућој анонимности хришћанске вјере, која у одсудним моментима бива пројављена, те о смјењивању страха са пројавом необичне храбрости, као и за много шта друго.
Мироносице, за разлику од овога Јосифа, своје мјесто у причи о Христу добијају првенствено у ономе што се збива након васкрсења Христовог (иако се помињу и раније), и као такве се у Цркви памте. Мишљења сам да се у њиховом литургијском спомену догађа нешто од необичне важности за наш живот, чиме нам се – и мислим да то није претјерано рећи – с једне стране, пројављује генијалност црквеног предања по овом питању, док, с друге, та генијалност иште удубљивање и опрез у доношењу брзоплетих закључака.
У Недељу мироносица, предањски ум је назначио да на Литургији читамо опис из Јеванђеља од Марка. Након прочитаног одјељка (Мк 16, 1–8) углавном се у црквама могу чути проповиједи, неке и веома елоквентне и надахнуте, које приповиједају о мироносицама које су прве посвједочиле васкрсење Господа Христа. И све је то понекад, како рекох, лијепо и елоквентно, но проблем је што такав слијед закључивања не кореспондира са оним што је у Литургији управо прочитано!
Наиме, поменути Марков опис завршава се ријечима „и изишавши (мироносице), побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и никоме ништа не казаше, јер се бојаху“.(Мк 16, 8). Јасно је да на основу оваквога описа не може да се говори о њима које су било шта „посвједочиле“, јер су се уплашиле и држале језик за зубима, очигледно не имајући представу шта се заиста збило. Радост се не спомиње, побједа се не да ни назријети. Само „страх и трепет“. И мук.
Тако казује Марко.
У свједочанствимав других јеванђелиста, када су ове жене у питању (поред самог именовања, које је већ назначено) , постоје одређне разлике. Матејев опис је можда у том погледу најраскошнији, и по питању Христових ученика вјероватно најоптимистичнији, јер он говори о осјећању страха али и о „радости великој“ (Мт 28, 8), коју оне имају док су на путу ка ученицима, којом приликом успут сусрећу и самог васкрслог Исуса (Мт 28, 9–10). Даље, Матеј не говори о одбацивању вијести које су донијеле потресене и радосне (по њему), жене. Заправо, он изоставља било какав опис сусрета између мироносица и апостола, али би се из смисаоне цјелине која слиједи дало претпоставити да су они послушали ријечи које им је Христос упутио преко мироносица, тј. да су отишли у Галилеју како би га сусрели (Мт 28, 16).
Лука ће подвући како су апостоли, чувши ријечи мироносица, закључили како оне бунцају, и „не вјероваше им“ (Лк 24, 11). Штавише, Лука казује да Петар, након што, заједно са апостолима није вјеровао, и сâм држао да жене бунцају, трчи до гроба, али само како би се за себе увјерио да је гроб празан, те одлази збуњен, не разумијевајући ништа, или пак, ријечима самог јеванђеља, одлази од гроба „чудећи се у себи томе што се догодило“ (Лк 24, 12). Лука продужује свој наратив живописним казивањем о путу двојице од ученика за Емаус, који не препознају васкрслог Господа који им се придружује на путу, док се у погледу мироносица потврђује стање невјеровања у њихове ријечи: „а запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, рекоше да су видјеле и појаву анђелâ који говораху да је он жив“ (Лк 24 22–23). Неки од апостола након тога трче ка гробу, затичу описано стање, тј.празан гроб, али „њега не видјеше“ (Лк 24, 24).
Ситуација у којој двојица ученика „невесели“ (Лк 24, 17), одлазе из Јерусалима, као и одговор који дају Исусу који их пита за разлог њихове туге, додатно потврђује да свједочанство жена није успјело да одагна осјећај пораза и очаја код Клеопе и његовог сапутника из Јеванђеља од Луке.
Јованов опис укључује, како је већ речено, само Марију Магдалину (по имену, мада множина у Јн 20, 2 оставља простора за претпоставку да није ишла сама на гроб). Њено свједочанство има два дијела. Први дио (Јн 20, 1–2), описује исту слику као и у случају мироносица уопште: она увиђа да је камен одваљен од гроба, трчи и јавља апостолима о затеченом стању, уз опаску „узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“. Другим ријечима, Магдалина такође у том тренутку не претпоставља шта се заиста збило. Петар и „други ученик“ трче да провјере. Овај други је био бржи, ушао је у гроб, и како каже текст „видје и вјерова“ (Јн 20, 8). Међутим, наредни стих јеванђеља наводи нас да се запитамо у шта је заправо други ученик повјеровао, јер Јован жури да нам каже како они тада „још не знађаху Писма да Он треба да васкрсне из мртвих“ (Јн 20, 9). Магдалина послије сусреће Господа у величанственом Јовановом опису, кога види као вртлара (врло вјероватна теолошка повезница са Адамом и „вртом“), и када га, тек након што јој се он обрати , препозна, јавља ученицима вијест о виђењу, сусрету и ријечима које је наложио да им пренесе. Смисаона цјелина се ту окончава(20, 18), а прича се наставља сликом ученика који су још увијек окупљени на скровитом мјесту „због страха од Јудејаца“ (Јн 20, 19), а што је стање које не указује на то да су јој повјеровали.
Црквено предање, очигледно, бира „најслабији“ опис како би нам у Служби на Недељу мироносица испричало причу о мироносицама, јер једино је Марко, из чијег свједочанства се чита, екплицитан у тврдњи да жене ћуте као заливене. И остала јеванђеља су мање-више сагласна са тим да свједочанство мироносица није добро примљено од стране ученика, али им је потребно мање учитавања у текст како би се евентуално извајала тврдња те врсте, наиме, да оне „свједоче“ васкрсење“. Чак и јеванђеље, такође од Марка, које се тога дана чита на мање важној служби, наиме, на јутрењу, има у себи више потенцијала за тврдњу да су мироносице (тачније мироносица – Магдалина), отвориле уста и напосљетку казале какву су сцену затекле, али ни то не порађа вјеру код ученика, који „плакаху и ридаху“, јер јој, напросто – „не вјероваше“ (Мк 16, 10–11).
Па ипак, то што се чита представља „јеванђеље“, што ће рећи – објаву добрих вијести. Но, шта је добра вијест у опису који се заврши ријечима да се казивање о празном гробу завршава ужасом, страхом и ћутањем? Како тумачити прочитани текст, а да то није потпуно у супротности са прочитаним одјељком, па да се, након што прочитамо да женама анђео заповиједа да говоре, а оне међутим, „ништа не казаше, јер се бојаху“, зачује звонки проповједников глас, и ријечи, „ево, управо чусмо како жене мироносице посвједочише васкрсење Христово, те су , почевши од њихових ријечи, сви повјеровали…“
Нису. Не бисмо ни ми данас.
Истину да није све онако како изгледа на први поглед, поред мироносица, можемо да појмимо и ми. Али не у маниру проповједника који је искарикиран (да ли?) у тексту изнад. Проницљивост црквеног предања по питању одабира баш овог читања заправо у таквом избору отвара врата за истинито, суштинско разумијевање догађаја Христовог васкрсења.
„Свједочанство“ мироносица, чак и тамо гдје оне говоре, није свједочанство о васкрсењу. Оно је свједочанство о необичним догађањима које они, као уосталом ни апостоли, не разумију. Недеља Мироносица својим читањима представља позив да се васкрсење схвати онако како су то учинили апостоли, саме жене мироносице и Црква која им је у времену сљедовала, вјерујући да је оно што се збило дио шире приче о Богу и свијету, кулминација читавог сазвијежђа обећања Божијих која су дата у Светом Писму, а која сада добијају своје испуњење у Месији, распетоме и васкрсломе Исусу. Примјер мироносица је увод у процес који је исправан, који нас не чини инфериорним у односу на њих, већ способним да појмимо васкрсење као и оне, по Духу Светоме, у Цркви, кроз Писмо и ломљење хљеба, кроз примање Духа који нас подсјећа на све што је у Христу откривено, а што има у себи стварни потенцијал да нас укључи, учини судионицима и свједоцима. Празан гроб, као прости факат, није то никоме обезбиједио. Мироносице свједоче , на концу, само једно, а то је да мораш бити ученик/ученица да би повјеровао/ла у васкрсење.
И у томе је њихово свједочанство васкрсења!
Једнако као што данас нећемо сусрести Христа који претвара воду у вино уколико отпутујемо у Кану Галилејску, већ само ако „отпутујемо“ у друго поглаве Јеванђеља од Јована, и једнако као што нећемо доживјети потресни разговор између Исуса и Петра уколико одемо на мјесто гдје се он у историји збио, наиме, у Кесарију Филипову, већ само ако „одемо“ у 16. поглавље Матејевог свједочења, исто тако нећемо сусрести Христа уколико напросто одемо на мјесто на коме се вјерује да је био сахрањен у Јерусалиму. Тамо би, поштено говорећи, могло једино да пише (можда и пише, не знам), „што тражите живога међу мртвима, НИЈЕ ОВДЈЕ, већ устаде“ (Лк 24, 5–6).
Маркове мироносице, управо онакве каквима је Црква одлучила да нам их предочи у читању Светог Јеванђеља на дан њиховог свечаног празника, указују нам на тај смјер размишљања, а онда и исправног свједочења. Вијест о празном гробу потребује тумачење, без њега је она ужас и невјерица. Тумачење се дарује у Духу, бранитељу и утјешитељу Цркве, кроз Писмо и ломљење хљеба. Онда смо сви истинске мироносице, а Маркове мироносице, закључимо – у одјељку који на њихов дан читамо – показују шта недостаје како би све то било истинито и стварно. У томе је радосна вијест! За њих једнако као и за нас, јер оно што у том тренутку фали убрзо бива и даровано. И остаје у Цркви!
Оно што им је недостајало у тренутку збуњености, није им фалило након спознаје да је „Христос требало то да претрпи и да уђе у славу своју“ (Лк 24, 26).
Подржите својим прилогом рад сајта Теологија.нет.
Мироносице на Христовом гробу (детаљ), Богородица Љевишка (© БЛАГО Фонд)
Недјеља мироносица се у православном предању празнује на двије недеље након празника Пасхе. Овај спомен припада свијетлом и побједоносном периоду интезивног слављења васкрсења, ономе у коме се непрестано у цркви чује пасхални тропар „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова“! Периоду, дакле, који је обојен снажним осјећањем Господњег тријумфа, а потом и нашег, кроз наду да ћемо са њим и сами васкрснути у живот.
Жене мироносице се у проповиједима, химнама, и уопште у саборном сјећању Цркве углавном доживаљавају као свједокиње Христовог васкрсења, као оне које су се сусреле са чињеницом празног гроба, одваљеног камена и са појавом анђела. Па онда „посвједочиле“ истину urbi et orbi!
Јеванђеља помињу Марију Магдалину и „другу Марију“ (Мт 28, 1), те Марију Магдалину, Марију „Јаковљеву“ и Саломију (Мк 16, 1), Марију Магдалину, Јовану и Марију „Јаковљеву“ (Лк 24, 10), и на крају, Јованово јеванђеље помиње само Магдалину (Јн 20, 1).
Спомен Недјеље мироносица, како у јеванђељу тога дана, тако и у тропарима који се пјевају укључује и сјећање на Јосифа из Ариматеје, тајног ученика, члана Синедриона, богатог човјека, „доброг и праведног“, „који и сам царство Божије чекаше“ итд, али који се бојао „Јудеја“, па из тог разлога био сакривени/тихи ученик, који од Пилата добија дозволу да Исуса скине са крста и за чију сахрану уступа свој нови гроб. Њега помињу сва четири јеванђеља (Мт 27, 57; Мк15, 42; Лк 23, 50 и Јн 20, 38, додајући и Никодима, кога други не спомињу). Јосиф је лик који се не појављује раније у јеванђељима, као ни касније, приликом јаваљања васкрслог Христа, и о њему, барем на основу текста Новог Завјета, јако мало знамо. Веома је плодна фигура за даљња размишљања о карактеру тајности учеништва, могућој анонимности хришћанске вјере, која у одсудним моментима бива пројављена, те о смјењивању страха са пројавом необичне храбрости, као и за много шта друго.
Мироносице, за разлику од овога Јосифа, своје мјесто у причи о Христу добијају првенствено у ономе што се збива након васкрсења Христовог (иако се помињу и раније), и као такве се у Цркви памте. Мишљења сам да се у њиховом литургијском спомену догађа нешто од необичне важности за наш живот, чиме нам се – и мислим да то није претјерано рећи – с једне стране, пројављује генијалност црквеног предања по овом питању, док, с друге, та генијалност иште удубљивање и опрез у доношењу брзоплетих закључака.
У Недељу мироносица, предањски ум је назначио да на Литургији читамо опис из Јеванђеља од Марка. Након прочитаног одјељка (Мк 16, 1–8) углавном се у црквама могу чути проповиједи, неке и веома елоквентне и надахнуте, које приповиједају о мироносицама које су прве посвједочиле васкрсење Господа Христа. И све је то понекад, како рекох, лијепо и елоквентно, но проблем је што такав слијед закључивања не кореспондира са оним што је у Литургији управо прочитано!
Наиме, поменути Марков опис завршава се ријечима „и изишавши (мироносице), побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и никоме ништа не казаше, јер се бојаху“.(Мк 16, 8). Јасно је да на основу оваквога описа не може да се говори о њима које су било шта „посвједочиле“, јер су се уплашиле и држале језик за зубима, очигледно не имајући представу шта се заиста збило. Радост се не спомиње, побједа се не да ни назријети. Само „страх и трепет“. И мук.
Тако казује Марко.
У свједочанствимав других јеванђелиста, када су ове жене у питању (поред самог именовања, које је већ назначено) , постоје одређне разлике. Матејев опис је можда у том погледу најраскошнији, и по питању Христових ученика вјероватно најоптимистичнији, јер он говори о осјећању страха али и о „радости великој“ (Мт 28, 8), коју оне имају док су на путу ка ученицима, којом приликом успут сусрећу и самог васкрслог Исуса (Мт 28, 9–10). Даље, Матеј не говори о одбацивању вијести које су донијеле потресене и радосне (по њему), жене. Заправо, он изоставља било какав опис сусрета између мироносица и апостола, али би се из смисаоне цјелине која слиједи дало претпоставити да су они послушали ријечи које им је Христос упутио преко мироносица, тј. да су отишли у Галилеју како би га сусрели (Мт 28, 16).
Лука ће подвући како су апостоли, чувши ријечи мироносица, закључили како оне бунцају, и „не вјероваше им“ (Лк 24, 11). Штавише, Лука казује да Петар, након што, заједно са апостолима није вјеровао, и сâм држао да жене бунцају, трчи до гроба, али само како би се за себе увјерио да је гроб празан, те одлази збуњен, не разумијевајући ништа, или пак, ријечима самог јеванђеља, одлази од гроба „чудећи се у себи томе што се догодило“ (Лк 24, 12). Лука продужује свој наратив живописним казивањем о путу двојице од ученика за Емаус, који не препознају васкрслог Господа који им се придружује на путу, док се у погледу мироносица потврђује стање невјеровања у њихове ријечи: „а запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, рекоше да су видјеле и појаву анђелâ који говораху да је он жив“ (Лк 24 22–23). Неки од апостола након тога трче ка гробу, затичу описано стање, тј.празан гроб, али „њега не видјеше“ (Лк 24, 24).
Ситуација у којој двојица ученика „невесели“ (Лк 24, 17), одлазе из Јерусалима, као и одговор који дају Исусу који их пита за разлог њихове туге, додатно потврђује да свједочанство жена није успјело да одагна осјећај пораза и очаја код Клеопе и његовог сапутника из Јеванђеља од Луке.
Јованов опис укључује, како је већ речено, само Марију Магдалину (по имену, мада множина у Јн 20, 2 оставља простора за претпоставку да није ишла сама на гроб). Њено свједочанство има два дијела. Први дио (Јн 20, 1–2), описује исту слику као и у случају мироносица уопште: она увиђа да је камен одваљен од гроба, трчи и јавља апостолима о затеченом стању, уз опаску „узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише“. Другим ријечима, Магдалина такође у том тренутку не претпоставља шта се заиста збило. Петар и „други ученик“ трче да провјере. Овај други је био бржи, ушао је у гроб, и како каже текст „видје и вјерова“ (Јн 20, 8). Међутим, наредни стих јеванђеља наводи нас да се запитамо у шта је заправо други ученик повјеровао, јер Јован жури да нам каже како они тада „још не знађаху Писма да Он треба да васкрсне из мртвих“ (Јн 20, 9). Магдалина послије сусреће Господа у величанственом Јовановом опису, кога види као вртлара (врло вјероватна теолошка повезница са Адамом и „вртом“), и када га, тек након што јој се он обрати , препозна, јавља ученицима вијест о виђењу, сусрету и ријечима које је наложио да им пренесе. Смисаона цјелина се ту окончава(20, 18), а прича се наставља сликом ученика који су још увијек окупљени на скровитом мјесту „због страха од Јудејаца“ (Јн 20, 19), а што је стање које не указује на то да су јој повјеровали.
Црквено предање, очигледно, бира „најслабији“ опис како би нам у Служби на Недељу мироносица испричало причу о мироносицама, јер једино је Марко, из чијег свједочанства се чита, екплицитан у тврдњи да жене ћуте као заливене. И остала јеванђеља су мање-више сагласна са тим да свједочанство мироносица није добро примљено од стране ученика, али им је потребно мање учитавања у текст како би се евентуално извајала тврдња те врсте, наиме, да оне „свједоче“ васкрсење“. Чак и јеванђеље, такође од Марка, које се тога дана чита на мање важној служби, наиме, на јутрењу, има у себи више потенцијала за тврдњу да су мироносице (тачније мироносица – Магдалина), отвориле уста и напосљетку казале какву су сцену затекле, али ни то не порађа вјеру код ученика, који „плакаху и ридаху“, јер јој, напросто – „не вјероваше“ (Мк 16, 10–11).
Па ипак, то што се чита представља „јеванђеље“, што ће рећи – објаву добрих вијести. Но, шта је добра вијест у опису који се заврши ријечима да се казивање о празном гробу завршава ужасом, страхом и ћутањем? Како тумачити прочитани текст, а да то није потпуно у супротности са прочитаним одјељком, па да се, након што прочитамо да женама анђео заповиједа да говоре, а оне међутим, „ништа не казаше, јер се бојаху“, зачује звонки проповједников глас, и ријечи, „ево, управо чусмо како жене мироносице посвједочише васкрсење Христово, те су , почевши од њихових ријечи, сви повјеровали…“
Нису. Не бисмо ни ми данас.
Истину да није све онако како изгледа на први поглед, поред мироносица, можемо да појмимо и ми. Али не у маниру проповједника који је искарикиран (да ли?) у тексту изнад. Проницљивост црквеног предања по питању одабира баш овог читања заправо у таквом избору отвара врата за истинито, суштинско разумијевање догађаја Христовог васкрсења.
„Свједочанство“ мироносица, чак и тамо гдје оне говоре, није свједочанство о васкрсењу. Оно је свједочанство о необичним догађањима које они, као уосталом ни апостоли, не разумију. Недеља Мироносица својим читањима представља позив да се васкрсење схвати онако како су то учинили апостоли, саме жене мироносице и Црква која им је у времену сљедовала, вјерујући да је оно што се збило дио шире приче о Богу и свијету, кулминација читавог сазвијежђа обећања Божијих која су дата у Светом Писму, а која сада добијају своје испуњење у Месији, распетоме и васкрсломе Исусу. Примјер мироносица је увод у процес који је исправан, који нас не чини инфериорним у односу на њих, већ способним да појмимо васкрсење као и оне, по Духу Светоме, у Цркви, кроз Писмо и ломљење хљеба, кроз примање Духа који нас подсјећа на све што је у Христу откривено, а што има у себи стварни потенцијал да нас укључи, учини судионицима и свједоцима. Празан гроб, као прости факат, није то никоме обезбиједио. Мироносице свједоче , на концу, само једно, а то је да мораш бити ученик/ученица да би повјеровао/ла у васкрсење.
И у томе је њихово свједочанство васкрсења!
Једнако као што данас нећемо сусрести Христа који претвара воду у вино уколико отпутујемо у Кану Галилејску, већ само ако „отпутујемо“ у друго поглаве Јеванђеља од Јована, и једнако као што нећемо доживјети потресни разговор између Исуса и Петра уколико одемо на мјесто гдје се он у историји збио, наиме, у Кесарију Филипову, већ само ако „одемо“ у 16. поглавље Матејевог свједочења, исто тако нећемо сусрести Христа уколико напросто одемо на мјесто на коме се вјерује да је био сахрањен у Јерусалиму. Тамо би, поштено говорећи, могло једино да пише (можда и пише, не знам), „што тражите живога међу мртвима, НИЈЕ ОВДЈЕ, већ устаде“ (Лк 24, 5–6).
Маркове мироносице, управо онакве каквима је Црква одлучила да нам их предочи у читању Светог Јеванђеља на дан њиховог свечаног празника, указују нам на тај смјер размишљања, а онда и исправног свједочења. Вијест о празном гробу потребује тумачење, без њега је она ужас и невјерица. Тумачење се дарује у Духу, бранитељу и утјешитељу Цркве, кроз Писмо и ломљење хљеба. Онда смо сви истинске мироносице, а Маркове мироносице, закључимо – у одјељку који на њихов дан читамо – показују шта недостаје како би све то било истинито и стварно. У томе је радосна вијест! За њих једнако као и за нас, јер оно што у том тренутку фали убрзо бива и даровано. И остаје у Цркви!
Оно што им је недостајало у тренутку збуњености, није им фалило након спознаје да је „Христос требало то да претрпи и да уђе у славу своју“ (Лк 24, 26).
